До скоро, док мобилни телефони и цртани филмови нису преузели ту улогу, није могло да се замисли да дете на спавање оде, а да му родитељи или ко год је задужен да га успава, не прочита барем једну бајку која ће га увести у чаробно царство снова.
Алберт Ајнштајн је говорио: “Ако желите да ваше дете буде интелигентно, читајте му бајке! Ако желите да ваше дете буде веома интелигентно, читајте му још бајки!“
Бајке су веома важне у процесу одрастања деце. Управо оне су те које су нас научиле да разликујемо шта је добро, а шта лоше, да се сусретнемо са међусобним односима и животним релацијама, те да схватимо да свака акција има своју реакцију, односно последицу, и још много тога.
Поред тога што помажу деци да пре свега развију машту, док им читамо бајке, код деце се развија концетрација, креативност, вештина слушања, али и вокабулар им из дана у дан постаје све богатији.
Неке од најпознатијих бајки су “Успавана лепотица“, “Пепељуга“, “Три прасета“, “Принцеза на зрну грашка“, “Снежана и седам патуљака“, “Трнова ружица“, “Мачак у чизмама“, “Ружно паче“, збирка “Најлепших бајки света“ Браће Грим и многе друге.
Међутим, поред њих постоје и српске народне бајке које малишани такође воле. Вук Стефановић Караџић је за време свога стварања, поред осталих заслуга, заслужан и за прикупљање великог броја бајки испричаних међу народом.
Такве су, рецимо, “Аждаја и царев син“, “Чардак ни на небу, ни на земљи“, “Биберче“, “У цара Тројана козје уши“ и многе друге.
Кроз радионице „Шта треба знати о бајкама“ и израду паноа, реализоване су разноврсне активности: читање бајки, разговор са ученицима шта су бајке, по чему су оне толико популарне, шта је чудесно у бајкама, које су најпознатије бајке и ко су њихови аутори.
Ученици су добили понуђене речи на онову којих су смишљали своју бајку.
Након тога су илустровали омиљене бајке и израдили пано који краси хол наше школе.
